Pravo zaposlenih u javnim službama na minimalnu zaradu
Pravo zaposlenih u javnim službama na minimalnu zaradu
Ustavnopravno je neprihvatljiv zaključak Apelacionog suda da zaposlenima u javnim službama ne pripada pravo na minimalnu zaradu, jer se radi o zaposlenima u javnoj službi na koje se kao lex specialis primenjuje Zakon o platama u državnim organima i javnim službama.
Iz obrazloženja:
Odlučujući o povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u svetlu navedenih ustavnopravnih razloga u vezi osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da se podnositeljke žale na pogrešnu primenu materijalnog prava.
Prema stanovištu izraženom u prvostepenoj i osporenoj drugostepenoj presudi, neosnovan je tužbeni zahtev podnositeljki ustavne žalbe kojim su potraživale razliku između isplaćene zarade i visine minimalne zarade za period od 1. decembra 2009. do 31. decembra 2012. godine, bez obzira na okolnost što im je ugovorima o radu utvrđeno da imaju pravo na zaradu koja ne može biti manja od minimalne zarade. Ovo stoga što se u konkretnom slučaju radi o utvrđivanju visine plata zaposlenih u javnim službama, prema režimu koji je uređen posebnim propisima (Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama i Uredbom Vlade o koeficijentima za obračun i isplatu plata zaposlenih u javnim službama), zbog čega se ne mogu primeniti kriterijumi koji su propisani Zakonom o radu.
Registrujte se da bi videli kompletan sadržaj članka